GRADIŠKA – Celo dvorište Slavka Brkića (60) iz Donjih Karajzovaca kod Nove Topole vrvi od koza, ovaca, teladi, pilića i drugih domaćih životinja.
Jarac Aplinac ili kako ga domažin zove još i Slovenac, ima predvodničku ulogu i počasno mesto ali za njega Slavko ima posebno poglavlje u priči. Na svakom mestu, u štali, šupi, na tavanu, na senu, u vrtu, sa grana starih stabala razležu se kukurikanje, blejanje, rika, lajanje, mjaukanje… Svako se svojim glasom oglašava, objašnjava ovaj vredi domaćin ambijent u svome dvorištu koji ga čini veoma srećnim i zadovoljnim. Od kada je, kaže, davnih godina, ostao bez posla u „Mašinskom servisu“ u Novojoj Topoli, opredelio se za poljoprivredu i život na selu. Uredio je imanje, uzorao i zasejao njive, zametnuo svakojaku živinu da mu dan ne bude prazan i nepodnošljivo tih.
-Svega imam i sve me to veseli. I moje životinje osećaju moju ljubav i pažnju. Kada se vraćam kući gde nakon smrti roditelja živim sam, nastaje sveopšte veselje i oduševljenje. Svaka životinja se oglašva svojim glasom i juri prema meni. Za časak me okruže, gurkaju me, bore se da mi budu što bliže, ližu i kljuckaju po rukama i po licu – priča Slavko posebno ponosan na ovcu romanovske rase koja je ojanjila četvorke. Mladunčadi imaju desetak dana ali su živahni i trčkaraju po štali.
-Planiram proširiti stado ovaca jer imam mesta za ispašu. Isto tako planiram i povećati broj koza kojih sada imam desetak. Želim proizvoditi više kozjeg mleka jer se ono ovde traži a nema dovoljno. Smatram da bih ga imao gde prodati – opisuje Slavko Brkić svoje životinjsko carstvo i iznosi ambiciozne planove. Ovaj saobraćajni tehničar u potpunosti je posvećen poljoprivredi a u pauzama teškog rada na njivama, kada ugasi traktor ili kamion kojim do obližnjih pijaca prevozi svoju robu, po dvorištu paradira sa jarcem kapitalcem. Kaže da ga je kupio pre nekoliko godina, kada je imao dvadesetak kilograma a sada je jarac postao rekorder sa preko stotinu kilograma.
-Moj jarac Boško jak je kao konjče, kuda on naumi, tu prepreke nema. Dobre je naravi, ne grize, ne bode i ne udara ali je tvrdoglav, gori od najgoreg magarca. Kada on u selu oseti koze, taj će preko gore i preko vode, niko mu na put stati ne može. Ne verujem da u celom Lijevču pa i Potkozarju ima veći i lepši jarac od moga Boleta, moga Alpinca i Slovenca, bar ja nisam nigde video a bio sam na mnogim sajmovima – priča Brkić snažno pridržavajući jarca u dvorištu kojem se ograničavanje bilo koje vrste ne dopada te kopa nogom, gura i vuče da se izbavi iz snažnih ruku svoga gazde.
-Ne bih ga prodao nipošto a bilo je ponuda. Daju novac ili drugu stoku u zamenu ali nisam prihvatio. Kako bih bez Boleta. Kada nisam kod kuće, on je gazda i predvodnik, za njim idu sve životinje, koze, ovce, teladi pa čak i kokoške i pilići. Zato mi je naveče lako sve svesti u štalu jer za jarcem, kao po komandi, sve ide – opisuje Brkić svoju svakodnevicu među životinjama. On kaže da su mu one, posle gubljenja radnog mesta u državnom preduzeću, posle teških ratnih dana i drugih životnih nedaća, pomogle da sačuva mentalno zdravlje, da se okrene lepšim stranama života i sveta te hrabro, sa više optimizma krene u osvajanje novih životnih ciljeva.
Zapuštena domaćinstva
Veći broj doamćinstava u Donjim Karajzovcima je opusteo a imanja zapuštena. Ta mesta su, smatra Slavko Brkić, idealna za ugoj koza i ovaca jer ove životinje imaju dvostruku ulogu, mogu se prehraniti i urediti pustare.
