GRADIŠKA – Na jezercetu u šipražju, starina Rajko Stojnić iz Kočićeva kod Gradiške lovi ribu i prepričava avanture iz mladosti, uspomene iz JNA, sa nemačkih gradilišta, opisuje penzionerski život u samoći.
Dok posmatra mirnu površinu veštačkog jezera, pored kanala koji vodi u Bardaču, iskopanog pre nekoliko decenija, naviru sećanja na vojničke dane u Ratnoj mornarici. O tome vremenu, veli, podseća ga slika u kući na zidu.
-Bio sam u to vreme lepotan, zgodan dečko, jedinak u majke i oca. U Titovu mornaricu mogli su samo najbolji i najlepši mladići. Ja sam bio, uz to i kuvar, pravi Titov kuvar. Sećam se, kao da je juče bilo, pripremao sam hranu kada su nas posetili Tito i Jovanka pa mi srce i sada puno, kada se toga setim – pripoveda, sav ushićen Rajko Stojnić, posmatrajući vodu na kojoj se, pred kraj proletnog dana oslikava njegova kuća, okolina i Sunce koje zalazi na zažarenom nebu, iza kozarskih vrhunaca.
-Pecam, ima ovde ribe da se to ne može opričati niti opisati. Štuka, šarak, som, kečiga, smuđ… najmanje pet vrsta a možda i više. Sada su se nekako posakrivale na dno pa ne trzaju, neće na površinu, plaše se tabananja oko jezera a beže i zbog glasnih razgovora. Ja sam malo nagluv, govorim da me svi čuju a to ribama smeta, zaključio sam – pojašnjava bivši mornar Rajko filozofiju svoje ribe, učestalo nas pričom vraćajući na služenje JNA, Tita i Jovanku.
-Pravo da ti kažem, ribu lovim, gledam u jezero i mislim na Jovanku. Čuo sam da je poslednje dane živela teško, usamljena kao i ja sada. Eh, kakva je to dama, lepa i stamena Ličanka bila, drmala celom državom i svetom. Onda se, ko bi rekao, sve to nekako istopilo i nestalo kao jezero kada brana pukne – prepoznaje, za mnoge nespojive sličnosti svoga i života Jovane Broz. Voleo bi sada, veli, da pronađe srodnu dušu i da se oženi, dosadila mu samoća.
-Imam dve penzije, srpsku i nemačku… Vredan sam, uredan, u kući sve je na svome mestu jer sam sposobniji od pola žena u Kočićevu. U kući je gradska struja i seoska voda, nemam dugova, ne lažem, ne kradem niti otimam, nisam bio u zatvoru, nisam ni sa kim u svađi, izgradio sam sebi grobnicu i spomenik sa slikom u lovačkoj uniformi. Dobre sam naravi, volim društvo i izalske ali ne pijem i ne galamim – opisujer Rajko svoje manire i moralne kvalitete naturajući nam provodadžijsku ulogu. Potom, stavljajući gliste na udicu, stisnutih zuba zanesen u ribolovačke i ljubavne teme koje se stalno prepliću, prelazi i na uslove za udavače.
-Ne bih hteo suviše staru pa da je služim a neću ni mladu pa da onda švalere jurim oko kuće. Imam lovačku pušku i to bi me stavilo na veliko iskušenje. Nisam spreman pod stare dane u zatvor zbog žena, ako već do sada nisam zaglavljivao u bajbukanu i u rešt teran ozbiljnijim razlozima – iznosi Rajko na videlo uslove bez kojih nije spreman u nove bračne vode.
-bivša moja supruga, sa kojom imam dve kćerke koje sretno žive u Nemačkoj, davno me napustila. Možda sam i ja malo švrljao pa se naljutila ali sada ne bih o tome. Uh, kako su nekada Švabice iz Topole bile lepe devojke. One su me i naučile nemački jezik, kupajući se u ovom šipražju pored moje kuće, što mi je posle mnogo godina poslužilo da se zaposlim u njihovoj domovini – raspreda Rajko priču kao tkanicu svakojakih šara te je, čas zapliće a čas raspliće, tako u nedogled.
Žena i država
Bolje je da penzija, posebno nemačka ostane ženi nego državi, zaključuje Rajko Stojnić pokazujući urednu kuću i kućanske aparate, spavaću sobu, prekrivač sa naslikanom ribom, blistave tepihe i staze.
-Ja sam svoja domaćica. Društvo mi pravi televizor sa 700 kanala. Najviše volim pogledati vesti i političke emisije a kada mi komšija dođe u goste, prebacimo na neke tamo kanale, znate vi koje da ih ne imenujem i gledamo “one stvari”. Pijemo i gledamo, celo bure rakije popili smo, sve po malo, da nam krv brže teče a srce bolje radi – opisuje starina Rajko Stojnić svoje svakodnevne aktivnosti. Kaže da je zdrav kao dren i da bi se sa svima iz sela rado utrkivao na duge staze, od kuće do Doma ili kafane a spreman je na takav izazov i od Kočićeva do Nove Topole.
0