PRNJAVOR – Vodenica na kojoj se vijori srpska zastava, u selu Donja Ilova kod Prnjavora, zimi i u rano proleće danonoćno melje.
Vodeničar Slobodan Božunović, penzioner i povratnik iz Nemačke ostavrio je svoje snove iz detinjstva. Godinama radeći na nemačkim neboderima kao građevinski radnik gde je zaradio penziju, često je razmišljao kako da na rečici Ilovi u rodnom selu obnovi vodenicu. Seća se, kaže, meljave deda Gojka koja je raspaljivala njegovu maštu a sada je iskoristio priliku da uspomene oživi, da vodenicu ponovo postavi na svoje mesto.
-Ovde su bili samo ostaci drvenih stubova stare vodenice, prvi put izgrađene još u vreme Austrije. Kolo je prestalo da okreće 1965. godine, pamtim to dobro jer sam te godine otišao u JNA a posle u Nemačku – priča vodeničar dok kamen, nabavljen u čuvenom kamenolomu Plehan kod Dervente, zimus neprekidno melje jer vode u koritu ima dovoljno. Dok nam pokazuje svoju vodenicu i veliko kolo koje se okreće terano mutnom vodenom bujicom, nastalom usled topljenja snega, Slobodan priča da su nekada u jednom danu po tri domaćina imala svoj red i raspored u vodenici.
-Sada većinom dolaze žene, komšinice, moleći da sameljem po malo žita za kukuruzu. One starije, kažu, da ih tako mine želja za davnašnjim vremenima a mlađe melju iz znatiželje, da bi ponudile nešto novo za slave ili proslave. Promenila se vremena, nekada je kukuruza od brašna iz vodenice kuvana svakoga dana, nije bilo belog hleba – priseća se vodeničar koji je ovde izgradio i pečenjaru sa prostorijom za odmor i zabavu.
-Kod mene sada dolazi omladina, tu se zbavljaju, vesele, slave. Pored vodenice izgradio sma pečenjaru pa šta ima lepše i bolje od vruće kukuruze, prasetine ili jagnjetine i rakije šljivovice – opisuje Slobodan Božunović ugođaj u svome vodenom carstvu, pored rečice Ilove koja sada snažno okreće kolo vodenice, huči i nosi sve pred sobom a leti je potpuno nestane. U njenom koritu izrastu poljsko cveće i trava zazeleni. Time sav život ovde nekako utihne, zaćuti. I za to vodeničar ima objašnjenje.
-Nekada je Ilova tekla cele godine, bilo je u njenim virovima mnogo ribe, tu smo se kupali, provodili letnje dane. Posle su izvori preusmereni u vodovodne cevi, nestalo je vode u rečnom koritu – požalio nam se Slobodan kojega ni to, zajedno sa pozamšnim troškovima, nije pokolebalo u nameri da obnovi dedinu vodenicu. Nazvao je njegovim imenom (Goja) pa ga zato mnogi pogrešno oslovljavaju, kažu gde si Goja, kako si Goja, po imenu ispisanom na vodenici ali Slobodanu, Gojinom unuku to godi. Da sam troškove računao i pisao, obnovu vodenice nikada ne bih započeo, veli, jer presudna je volja, ideja, odlučnost a ne novac i rad. Jedino se požalio na bolove u kičmi a svoje boljke opisao na komadu kartona, okačenog kao upozorenje na vratima koje treba “obavezno pročitati” i zapamtiti.
“Primam vreće samo do 25 kilograma a do 50 kilograma pod uslovom da je zrno suvo. Ako imate više od 25 kilograma, donesite u dve vreće, kičma mi više ne diže teže od 25 kilograma.”
Cvijeta i Radmila
Na većini vreća sa kukuruzom ispisana su ženska imena, što znači da su najčešće mušterije ovog vodeničara žene iz susedstva. Takva mu je sudbina, kaže Slobodan, jer ga i od kuće ispraćaju dve žene, mlaša osam godina od njega supruga Radmila i majka Cvijeta, najstarija u selu sa 94 leta utpana na povijenim leđima.
Milan Pilipović