GRADIŠKA – Teško je pronaći zanat u kojeg se ne razume ili se njime ne bavi Živka Rebić (66) penzionerka iz Vrbaške kod Gradiške.
Ova žena sa stotinu ruku, kako kaže njen komšija Milenko Golić, svakodnevno na delu pokazuje svoje zanatske veštine. Živka je vodoinstalater, mehaničar, frizer, zidar, tesar, varilac, traktorista, poljoprivrednik, kosac i još koješta u svetu svakojakih zanata i poslova.
-Potreba me naterala da sve naučim raditi jer nisam imala mogućnosti da drugima plaćam ove usluge. Sve što sam procenila da bih mogla sama uraditi, nisam oklevala nego odlučno pokušavala da što pre i bolje naučim – pripoveda Živka koja rano ustaje a kasno leže. To je njen svakodnevni ritam, bez obzira na godišnje doba, vremenske uslove i druge okolnosti. Svaki njen dan je u potpunosti ispunjen različitim poslovima.
-Iz Rijeke sam sam porodicom, posle dugogodišnjeg života u tom primorskom gradu u Hrvatskoj, vratila se sredinom prošlog rata. Bilo je to 1993. godine. Do tada je moja porodica živela solidno, suprug je radio u brodogradilištu „3. Maj“ a ja sam bila kuvarica. Sinovi Milenko i Nikica su imali srećno detinjstvo sve dok nije izbio rat a ljudi, umesto ljubavi počeli da seju mržnju – seća se Živka Rebić predratnog života, porodične harmonije i države u kojoj je svima život, naglašava, bio po meri demokratije, međusobnog poštovanja i uvažavanja. O tome često priča unukama Nikolini i Tamari ali i brojnoj rodbini. Svima Živka nastoji objasniti svoja životna iskušenja, patnju i bol koji je godinama more, noću bude iz sna i teraju na razmišljanja. Ona, kaže, često sama sebi postavlja mnoga pitanja ali odgovora nema. Najveća rana u njenoj duši je sin Nikica koji je poginuo u uniformi JNA. Bio je mladić, tek stasao za vojsku.
-Moj sin je pred rat dobio poziv za vojsku, što je sve nas mnogo obradovalo. Kada je saznao da se treba javiti u Vojnu poštu u Zalužanima kod Banjaluke, sreći nije bilo kraja. Smatrao je da će blizina naše rodbine, naš zavičaj u Vrbaškoj i Gradiški njemu biti oslonac u burnim danima koji su počelis tizati kao tamni oblaci – opisuje Živka najteže vreme za njenu porodicu. Kada se, posle mesec dana pripremala da ode na njegovu zakletvu, stigla je vest da je Nikica Rebić, mladi tenkista na obuci, poginuo u Zapadnoj Slavoniji. Tada se srušio njen svet kao i Jugoslavija, država koju je volela.
-Odlučila sam da se vratim, da gradu u kojem sam živela 23 godine zauvek kažem zbogom. Došli smo u Vrbašku, naš rodni kraj, gde je sahranjen moj sin pa onda sin moga brata Rade i mnogi mladići na pragu života. Tada sam počela iznova graditi novi svet i život za svoju porodicu a to je zahtevalo veliki trud i rad – opisuje naša sagovornica principe koji su je podstakli da savlada nebrojeno zanata, da sakupi snagu i zauvek ranjenu dušu leči vrednim rukama.
-Na ovom kućištu sve je bilo u povoju, objekti od slame, kućerak pod betonskom pločom koja prokišnjava, drvena štalica, njive posne, odavno neobrađenje, neorane… Borili smo se, uzgajali stoku, krmače, kokoške, svinje, kupili kravu, prodavala sam mleko, radila sve što obezbeđuje koju marku – pronalazi ova vredna žena razloge koji su je podstakli da se okuša u mnogim zanatima. Nikada nije verovala, kaže, da će život od nje izrežirati filmsku priču koju još niko nije snimio.
-Mogao bi se i roman o meni ispisati. Nema posla kojeg ne radim. Zajedno sa majstorima kuću sam zidala i malter pravila, dasku za salovanje ploča i nadvoja srezivala a ručak uporedo stizala pripremiti. Muka me natera da mnogo naučim, da savladam stotinu zanata – uverava Živka Rebić teoretišući o poslovima kojima je u potpunosti predana.
Podrška
Njeni ukućani, sin Milenko, snaha Zorica i dve unuke su Živkina najveća podrška. Ona sada ima solidnu peztiju i uređeno domaćinstvo, veliku i lepu kuću ali od posla ne odustaje. To je, veli, održava, hrabri i nudi smisao života, leči ranjenu dušu i tera napred jer svako osvrtanje nazad, u blisku prošlost za nju ne nudi mnogo lepoga.
0