KOTOR VAROŠ – U udaljenim selima u podnožju Vlašića gotovo svi poznaju staricu Jelisavku Petrović iz Kruševa Brda koja na život i ljude gleda sa vedrije strane, na duhovit i zabavan način.

Zato je ona postala zvezda na društvenim mrežama čije izjave, poruke i zaključke mnogi prepričavaju i postavljajuju na mobilne telefone. Baka Jelisavka, za razliku od svojih vršnajka, ne priča o bolestima, tugovanjima, samoći i beznađu nego o događajima koji je vesele, čine srećnom i zadovoljnom. Svaki njen dan je, kaže, Bog platio za sreću i zadovoljstvo pa ga ne treba upropaštavati nevoljom.

-Imam tri sina i šestoro unučadi, sve muškarci. Kažu, odlučili oni a ja prihvatila da ćeran godine do stote a posle kako bude. Ja sam stara lola i bekrija pa se nedam, da me obore i svale iz života. Ja, jaa, druže moj. Uvek sam nekako slabašna bila, išla kod doktora, vodio me pokojni muž Stojan. On je umro pre 17 godina a uvek je govorio, baba mi slaba, brinem za nju. Baba je sve pregurala a on umro. Zato mi komšije kažu, ti si krinula, ko bajagi progledala a nije baš tako, dobar je on bio za mene – pripoveda Jelisavka ispod loze grožđa odmahujući retkim prolaznicima. Kaže da su svi Kruševu Brdu njeni kumovi, ima ih 16 plus mnogo prijatelja.

-Uvek sam bila žena na svom mestu, nisam kao neke kojima sve smeta i svakoga mrze. Ja sam se ponosila lepim stasom i još lepšim glasom. Nekada su mi svi u Varošu i Tesliću aplaudirali kada na pozornici u narodnoj nošnji, sa još jednom koleginicom zapevam “Kad se cigo poželi medenih kolača…” to je sve bilo na nogama – ushićeno se priseća Jelisavka često ponavljajući, uzrečicu, tako je to druže moj, valjda da bi utvrdila gradivo iz mladosti u uverila slušaoca u svoje kazivanje. Pesma joj ni sada nije po strani a radio prijmnik glavni saveznik u pevanju.

-Najviše volim Lepu Lukić i njenu pesmu “Od izvora dva putića”. Kada Lepa zapeva preko radija, ja joj pomažem, udružim se sa njom ovako iz sobe… Pesma tada odjekuje na daleko a svi koji prolaze pored kuće, čude se i krste. Veli meni sveštenik, lepo pevaš Jelisavka, mogla bi i u crkvenom horu nastupati ali ja neću. Čula sam da je grom negde udario u crkvu pa ne želim da se izlažem takvoj opasnosti – veli Jelisavka smejući se i čudeći da je nebeska munja odredila svetu kuću za svoj cilj. Kruševo Brdo, ambijent i malobrojne komšije opisuje slikovito.

-Nema naroda, nema škole, dece, ljudi, samo divlje zveri arlauču sa ovih brda i iz potoka po celu noć. Ne plašim se toga samo me iz sna probude pa posle ne mogu oka sklopiti. Ovde u našem selu imaju samo dva kafića ali šta koristi kada me bole noge pa ne mogu otići. A i što bih išla kada je meni kafić pred kućom ispod loze grožđa a ima šta i popiti – priča ova starica uporno nudeći pivo i rakiju. Jelisavka kaže da sama zarađuje pletući čarape i priglavke. Vid je još uvek dobro služi a veštinu pletenja, stečenu još u detinjstvu, nije zaboravila.

-Pletem i ove naše planinske prsluke, sve ja znam u šakama uraditi. Naiđe tako po neko pored kuće pa kada vidi da radim, poput neke mlade žene, čudi se i hvali me. Imam penziju koju je zaradio pokojni muž, dobijam 200 maraka ali ne mogu živeti sa tako malo para – uverava Jelisavka, mada ne brine mnogo zbog toga. Sama je proanalizirala državnu ekonomsku i socijalnu politiku pa izvukla svoje zaključke.

-Na televiziji pričaju, korpa ovolika, korpa onolika pa računaju.

A ja onda pričam sama sa sobom pa velim, eh, kolika je moja korpa, ko će to da izračuna. Plaćam struju, telefon, voda se ovde ne plaća a televizor neću da platim, neka ga plate za mene Bog i sveštenik. Od kada je u Kruševu Brdu izgrađena crkva, kod mene je nestalo slike na televizoru. Od tada ništa ne gledam jedino sebe u ogledalu mogu videti – izvlači svoju računicu ne propuštaju da pohvali sinove, snahe i unuke koji je posećuju i pomažu.

-Tri sina i snajke mi dolaze na smenu, unesu drva, počiste kuću, donesu hranu… Dobri su mi sinovi i snahe, uh kakvih ima kod drugih, slušam kako govore da je najbolje da nema ni svekra ni svekrve, samo da ih nestane, da ne smetaju. Dok su imali pune ruke i džepove, valjali su, moj sinko. Sve je pravo kako oni kažu a staro niko ne sluša niti za šta pita. Na sreću, kod mene nije tako – uverena je naša sagovornica koja nam je širom otvorila vrata i dušu, raspričala se o svemu i svačemu pa i svojoj dugovečnosti.

-To života se oduljilo, prošli dani i godine da im se ni broja ne zna. Sve seoske poslove radila koji vam mogu pasti na pamet, ja sam radila. Sekla šumu, nosila drvo na leđima, razvozila đubrivo po njivama, brala, žela, kosila, uz to spremala hranu i decu podizala. To je roman kojeg ne umem napisati ali bih znala sve ispričati – veli ova starica koja čeka još jednu hladu zimu u vlašićkim vrletima, upoređujući mlade generacije žena, njihove uslove i životne stavove.

-Ove mlade žene se žale da im je svaki posao teratan, neće da unesu drva uz stepenice i nalože vatru, sve očekuju da drugi urade. E majko moja, ja sam sama kuću držala i nisam se nikome žalila.

Kada muž ode na posao, sneg zaveje a ja sekiretinu na rame pa u šumu, gledam gde bih koju bukvu posekla da naložim vatru u kući. A sve sam radila zadovoljna i sa pesmom, nikada ništa loše nisam ni pomislila.

Zato sam i sada ovako vesela i srećna – zaključila je Jelisavka Petrović rekavši na kraju, da nam je sve i svašta pričala i da joj ne zamerimo ako štogod nije bilo primereno i na mestu.

Tekst i foto: Milan Pilipović

0