Posle gotovo 24 godine od pogibije Milana Tepića, poslednjeg narodnog heroja bivše Jugoslavije, u njegovoj rodnoj kući u selu Komlenac pod Kozarom vladaju tuga i razočarenje.
KOZARSKA DUBICA – Milanova sestra Milka Nikolić koja brine o teško bolesnoj majci Mileni smatra da je, gledano iz današnje perspektive, žrtva njenog brata uzaludna. Na takav zaključak navode je brojne činjenice, počev od neuspelih pokušaja porodice da dođe do Milanovih posmrtnih ostataka, obespravljenosti, zaborava, pokopanih idela i moralnih vrednosti pa sve do svakodnevnih razočarenja. Milka kaže da čak nemaju ni pitke vode, bez obzira što gradski vodovod prolazi pored njihove kuće a ona za svakosnevne potrebe mora kantom na izvor ili reku Unu.
-Svesna sam da za Milan ni jedna druga varijanta osim postupanja po zakletvi datoj vojsci i zemlji koju je voleo, kao i svi mi, nije dolazila u obzir. Sada smo, posle raspada Jugoslavije i krvavih događaja koji su usledili posle toga shvatili da je od svega, od moralnih vrednosti koje je on svojim primerom promovisao, ostalo sasvim malo, gotovo ništa – predusretljivo nam priča Milena Nikolić koja inače živi u Banjaluci. Ona čuva najveći deo Milanovih odlikovanja i mnoge uspomene. Jedino je Orden narodnog heroja u Beogradu, u posedu Milanove supruge Dragica, sina Aleksandra koji je krenuo očevim stopama i završio Vojnu akademiju te kćerke Tanje.
Na lepom letnjem danu, ispod loze grožđa koju su davno zasadili Milan i njegov otac Stevo, (umro ubrzo nakon sinovljeve pogibije) Milka upoređuje vreme kada je do njih stigla tragična vest iz kasarne u Bjelovaru (29.septembar 1991. godine) i ovo današnje.
-U to vreme tešili smo se činjenicama da je rat i da se gine, da je smrt naša svakodnevica, da su mnoge porodice zavijene u crno, da nose neprebolnu ranu, da ih tuga steže. Sada je taj osećaj o kojem godinama nismo mogli izustiti bez jauka i leleka, potisnut u drugu sferu naših duša. Shvatili smo da su neke druge činjenice postale dominatne a one su razočaravajuće za sve nas – naglašava Milka ne oklevajući da kaže kao „više nema ideala za koje se treba boriti jer su moralne vrednosti u društvu gotovo iščezle“.
– Ideali moga brata, kakvim su nas oduvek učili ovde na Kozari i u Potkozarju, postali su utopija – kaže naša sagovornica uverena da su cenu takve zablude skupo platili njihovi roditelji, otac koji je skončao od jauka i boli za sinom a majka, čiji plač, patnju i suze niko nije video jer se ona zatvorila u sebe i tišinu, gde se i razbolela ne tražeči pomoć niotkuda.
-Najteže mi pada što je sa Milanom nestala glava ove kuće, što se naše ognjište u Komlencu gasi… Teško mi je što ni posle dve i po decenije nisu izbavljeni njegovi posmrtni ostaci iz Hrvatske, da ga sahranimo na našem groblju, gde odavno stoji i svedoči spomenik sa njegovom slikom – priča Milka koja se ne odvaja od majke Milene. Veli da od lokalnih i drugih vlasti u Kozarskoj Dubici i Banjaluci ne traži ništa niti koga opsedaju. Jedino su za Milenu tražili nadoknadu po osnovu Milanovog herojskog odlikovanja.
-Posle višegodišnjih odbijanja, napokon je mama prošle godine dobila rešenje na 350 KM godišnje ali niti jedna uplata još nije stigla. Pre toga su tumačili da zakonodavstvo RS ne poznaje Orden narodnog heroja Jugoslavije – navodi sagovornica „EuroBlica“, četiri godine mlađa sestra narodnog heroja Milana Tepića.
Posthumno odlikovanje
Predsedništvo SFRJ je 19. novembra 1991. godine je majora Milana Tepića „za izvanredan podvig u borbi protiv neprijatelja prilikom njihovog napada na kasarnu JNA u Bjelovaru“ posthumno odlikovalo Ordenom narodnog heroja Jugoslavije koji je u to vreme imao 33 godine.
Tepićev zavet
Jedanput ljudi daju reč, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao reč da ću da branim ovu zemlju, ako joj bude teško, kazao je Tepić opkoljen hrvatskim Zborom narodne garde u Bedeniku pored Bjelovara, gde je 29. septembra 1991. godine podigao u vazduh skaldište municije u kojem je strado zajedno sa sedam svojih vojnika.