GRADIŠKA – Drastičan pad broja učenika u Potkozarju odredio je tužnu sudbinu seoskih škola koje su pretvorene u kolektivne centre za izbeglice i beskućnike. Među takvim priemrima su Trebovljani i Mičije.
Boro Srdić, poreklom iz Crnog vrha kod Glamoča stanuje u opusteloj školi u Trebovljanima, selu kod Gradiške, gde je u izbegličkoj koloni došao poslednje ratne godine. Ovde se zaposlio, bio je školski poslužitelj kojeg su malobrojni đaci zavoleli, sa njim se družili i igrali kao sa vršnjakom, drugom koji razume njihove nestašluke.
-Ovde su me svi lepo prihvatili. Nemam nigde nikoga, nisam se ni ženio, rodbina se razišla, ne znam ni gde su a većina je umrla. Ovo selo meni je najbliži i najbolji rod jer mi njegovi meštani pomažu, razumeju moju nevolju i trude se da mi budu na usluzi kada zagusti – pripoveda Boro koji uveliko gazi osmu životnu deceniju. Školsko zvono u Trebovljanima utihlo je pre nekoliko godina a u učionici pretvorenoj u Borinu spavaću sobu, na tabli još uvek nije izbrisana poslednja lekcija učitelja Cvije Šatare koju je kredom ispisao 2013. Godine. Poželeo je tada svojim đacima, na kraju školske godine, da leto lepo provedu, da se igraju i odmore od školskih lekcija. Boro, pokazujući školu u kojoj tuga caruje, seća se svoga dolaska.
-Te 1996. godine, prve poratne, bilo je 30 učenika. Onda se njihov broj smanjivao, kao da selo nestaje, odlazi nekamo do vraga. Tako je škola, koju godinu kasnije, zanemela a učionica postala moja spavaonica – veli Boro koji najviše vremena provodi na klupi, ispred obližnje prodavnice Zorana Malbašića.
-Radim kada me neko pozove, sečem šumu, kosim livadu, berem voće… Imam i malo penzije jer sam radio štogde po svetu. Nedeljom sa Malbašićima idem i na seoske utakmice – pripoveda Srdić koji je u potpunosti zagospodario školskom zgradom, obraslom travom i žbunjem. Stolarija je uveliko istrula, fasada izbledela a u hodnicima stare fotografije, đačke uspomene koje bude emocije.
Boro detaljno opisuje svaku uokvirenu sliku na kojoj je po jedna generacija veselih devojčica i dečaka i on sa njima. Ipak, sve to je, veli, brzo prohujalo a u čamotinji bivši poslužitelj a sada stanar, opisuje školu kao svoj dom, svoju sadašnju kuću.
– U učionici sam sastavio nekoliko đačkih klupa i na njima napravio ležaj, na učiteljskoj stolici najčešće sedim, na katedri jedem, na prozoru se brijem, računaljkom se igram i računam koliko šta košta u prodavnici kod Zorana Malbašića, sabiram i oduzimam dane i godine – opsednut setom, objašnjava Boro Srdić, jedinstveni hroničar sela Trebovljani, beznađe zbog gašenja škole.
Baka iz Bosanske Krupe u školi u Mičijama
U napuštenoj školi, gde odavno nema učenika ni nastave smestila se starica Đuja Dakić (82) iz okoline Bosanske Krupe. Ona ovde živi sa trojicom sinova (Božo, Dragoljub i Marinko) koji čuvaju stada po obližnjim brežuljcima.
–Zaboravljeni smo od Boga i naroda. Ovde godinama niko ne dolazi, samo vukovi zavijaju a vetrovi fijuču. Škola je naša druga kuća, prevelika za život a premala za sreću. U detinjstvu nisam išla u školu ali sam ovde sve životne lekcije naučila i sama se ocenila najložijim ocenama – zaključila je baka Đuja u svom životnom dnevniku punom svakojakih nedaća.
Milan Pilipović