GRADIŠKA – Anka Danilović (81) poreklom sa Žabljaka u Crnoj Gori i Stana Bajić (70) iz Bosanskog Grahova, učiteljice u penziji koje su životni putevi spojili u Miloševom Brdu, samuju u ovom selu pod Kozarom prelistavajući školske uspomene.
Anka je u Miloševo Brdo, terana ratnim nedaćama dospela 1992. godine. Prethodno je dugo radila u OŠ “8. April” u Kaknju a Stana je na traktoru, u izbegličkoj koloni iz Bosanskog Grahova ovde stigla 1995. godine.
-Ja sam penzionisana iste godine kada je u Miloševo Brdo došla Stana, ona je od mene preuzela dnevnik i učenike, nastavila raditi u ovoj maloj školi, gde se već nekoliko godina ne čuje graja niti školsko zvono – priseća se Anka žaleći što je u ovom slue zatvorena škola. Za nju je to tužno, neposiva praznina, žal koji ne prolazi. O svojim učenicima mnogih generacija, priča sa velikom setom.
-Osmeh dece, mojih đaka, svetlost učionice, radost zbog naučenih lekcija i petica u dnevniku su mi uvek darivali životni optimizam, to mi je davalo snagu. Zato često prelistvam školske slike i
uspomene, sećam se svojih učenika, njihovih prvih koraka u svet pun izazova i nepoznanica, radujem se iznenadnim, neočekivanim i spontanim susretima sa njima – priča Anka oslonjena o vrata dotrajale montažne zgrade izgrađene 1959. godine. Tu živi sama, nema porodicu, nikoga od rodbine, glasovi iz rodnog graja davno su utihli a veze nekako istanjile se i pokidale.
-Odrasla sam u Domu ratne siročadi u Kotoru, tu sam završila učiteljsku školu i krenula u dalje terana sudbinom i dekretom tadašnjih vlasti. Moji učenici su moja najveća snaga, sve su to moja deca i moj svet. Ovde sam upoznala mnogo dobrih ljudi a među njima porodicu pokojnog Svete Savića. Kod njih sam godinu dana živela posle izbeglištva iz Kaknja, u najteže vreme – opisuje Anka puteve i ljude. Naviru snažne emocije, priča o kraju o kojem pre nije mnogo znala niti verovala da će baš tu, na obroncima Kozare završiti radni vek i nastaviti penzionerski život. Stana Bajić, Ankina komšinica, koleginica slične sudbine takođe Miloševo Brdo doživljava svojim novim zavičajem.
-Došla sam ovde u najteže vreme. Sav moj život, kapital, moja imovina i moj svet stali su u traktorsku prikolicu. Došli smo tu suprug Radomir i naša mala Marija Cvijan, kćerka moga brata kojoj je majka umrla kada je imala tri godine – pripoveda učiteljica Stana penzionisana pre deset godina a škola je zatvorena tri godine kasnije.
-To nam je teško palo, navikli smo na decu, na njihovu graju, jurnjavu, igre skrivača, ovim dvorištem. Sada je sve nekako zamuklo, zaćutalo, postalo besmisleno… Život je počeo da se gasi u selu odlaskom dece jer kada škola nestane, sve tada kreće nizbrdicom. Taj teški kamen je i na mome srcu – priča Stana pokazujući mnoge fotografije sa svojim učenicima. Svaka joj je, veli, draga i posebna, jedinstvena, drugačija… Prevlačeći staračkim prstom preko razbarušenih glava svojih učenika na crno-belim fotografijama iz svoga albuma, izgovara bez oklevanja njihova imena, sklonosti, pokazuje neizmernu ljubav prema svakome od njih.
-Ovo su moja deca iz Resanovaca kod Bosanskog Grahova, poslednja generacija pre ratne oluje i bežanije. Bilo je to, zapisano je pozadi na fotografiji, 25. juni 1994. godine. Ovo je moja Marija, moj Jovica, Milan, još jedna Marija, moj Miroslav, Miloš i Bojana. Na slici iz 1967. godine su moji đaci iz sela Pevulje, tu sam počela raditi i zato mi je to lepa uspomena – objašnjava nam Stana koja je učiteljsku školu završila u Bihaću. Njih dve, Anka i Stana, kažu, ovde dele dobro i zlo, pomažu jedna drugoj, zajednički započinju i završavaju maglovite i sumorne jesenje dane, u dugim noćima, sve dok ih san ne savlada, prepričavaju mnoge dane i godine.
Koleginica Mediha
Iz albuma Anka je izdvojila fotografiju iz 1960. godine, na kojoj je sa koleginicom Medihom Karačić iz Kaknja. Kaže da često misli o njoj i njenoj deci koja su joj mnogo puta pomogla. Na naše pitanje, da li zna gde je sada Mediha, odgovorila je potvrdno.
-Znam, kako ne bih znala. Ona je davno umrla a u meni živi lepa uspomena na moju Medihu – kaza nam je Anka Danilović.
