SRBAC – Miloš Ožeg, poljoprivredni tehničar iz Kukulja napisao je mnogo pesama o svome selu u lijevčanskoj ravnici, njegovim ljudima, običajima, događajima, svojim snovima i životnim iskušenjima.
Ožega su od rođenja pratile mnoge nedaće, sustizale patnje i nevolje protiv kojih se hrabro borio ali u toj borbi oboleo, postao usamljenik u trošnoj starinskoj kući. Izgrađena je pre jednog veka, pod njenim krovom odrasle su mnoge generacije, prohujala teška vremena, ratovi, glad i siromaštvo. Miloševi roditelji su umrli, ostali srodnici se razišli u potrazi za boljim životom. Zahavljujući ovom vrednom mladiću, vatra u staroj kući, najstarijoj u selu, još uvek gori a dim sa krova pokazuje da tu još uvek ima života.
-U ovoj kući nikada se nije dobro živelo nego su se smenjivale nesreće, patnje, zli dani i godine. Ovde sam rođen i sa prvim koracima osetio surovost, neko prokletstvo koje me stalno prati i ne posustaje kao ni ja. Tri puta sam operisan, preturio svako zlo i nedaću, bez lekova ne mogu ni dana ali se ne predajem – poverio nam se Miloš Ožeg prepričavajući dane, mesece i godine teškog života. Motive za svoje pesme i priče, rukom ispisane u požutelim sveskama, pronalazi svuda, u sebi i svojoj okolini. On pikše o staroj kući, njenim napuklim zidovima, starinski vratima i prozorima, stoletnim lipama i nebu iznad sela, na kojem odavno pokušava pronaći svoju srećnu zvezdu.
-Opisao sam svoje školovanje u Poljoprivrednoj školi u Banjaluci i svakodnevno pešačenje lijevčanskim njivama i livadama po dva sata, do Aleksandrovca, u jednom pravcu. Teško sam podneo smrt roditelja, što sam takođe opisao u stihovima, potom u ove rime smestio neprospavane noći, razmišljanja o srećnijem životu kojeg još uvek nisam dočekao, o ljubavi i ljubavnoj čežnji – priča Miloš Ožeg kojeg retke posete, kao naša, veoma mnogo i iskreno obraduju, osnaže, daju mu novu životnu ulogu. U kukuljama mnogi o Milošu pričaju u najlepšem svetlu motivišući i druge, njemu nepoznate da ga posete i pomognu. On na tome ne insistira, kaže da sam uzgaja piliće, proizvodi jaja i pileće meso, sadi baštu iza kuće ali bi mu ipak svaka pomoć i podrška, bila korisna. Voleo bih, veli, da pronađe i posao u skaldu sa svojim sposobnostima i obrazovanjem ali to je teško. Živi od dnevnica zarađenih u selu ali mnoge poslove, zbog bolesti, ne može obavljati. Ipak, ne gubi nadu u život nadahnut poezijom koju rado deklamuje.
-Pisanje je za mene lek, inapsiracija koja me nikada ne napušta nego životu daje potpuni smisao. Ponekada, noću padnem u očaj ali olovkom, pisanjem i dugačkim redovima priča i pesama pronađem izlaz i opet utonem u more svojih beskrajninih lutanja i misli – objašnjava Miloš Ožeg trenutke krize, opsednutosti sudbinom koja mu je odredila težak put.
Obrazovanje
Miloš Ožeg žali što nije završio Poljoprivredni fakultet jer je počeo studij, položio nekoliko ispita i tu se zaustavio. – Nisam imao novca, nije imao ko da me školuje a kada su me zadesila smrt najbližih, sve mi se uglavi poremetilo i učenje, knjige i lekcije više nisu mogle u glavu, u pamćenje. Tako se srušio moj svet o nauci ali je ostao svet u pesmi – otvorio je Miloš dušu, setnu i punu strepnje.
